Noćas sam opet u snu ,bila pred tvojom kapijom.Dugo sam tamo stajala...Nisam mogla da udjem.Gvozdene rešetke su mi se podsmevale,dok je unakrsni lanac sa katancem pevušio neku svoju melodiju na vetru.i kao što obično u snovima biva i sve je moguće stvorih se sa druge strane kapije...Put je vijugao preda
mnom kao nekad,ali opet nekako sve je bilo drugačije.Priroda je kradom...neprimetno došla na svoje mesto.Put je bio uži nego što ga pamtim.
Gola , bela stabla breza zbila su se jedna uz drugu stvorila su svod nad mojom glavom.Svojim granama su se isprepletale u neobični zagrljaj.Nekada lepo uredjena staza sada je podsećala na travnati tepih ,kao da vekovima preko njega nije kročila ljudska stopala...
Nekada smo znali satima šetati ovim stazama,dok si mi pričao o svom vinagradu,trešnji ,tvom vernom pratiocu mesecu.
Koračam u nadi da si još tu...Stižem da odredišta ,ispred mene se prostire stara šumska kućica ,usamljena kao avet..
bez dima iz dimnjaka ,zapuštena ,tragovi vremena se jasno ocrtavaju na njoj ,a stari hrast kao stažar nemo stoji tik do nje.
Začuh poznato zavijanje...
Nekad ni ljudsko ni zverinje , činilo mi se i jedno i drugo...Osetih poznatu toplinu koja mi teče kroz udove,
kako bubnja u mojim damarima.
Zaškripeše stara vrata...
Ugledah te...
Za trenutak pogledi su nam se sreli,prepoznah nešto u tim ledenoplavim očima...nešto zversko...nešto svoje...
I kao da je u tom trenutku vreme prestalo da postoji...
